Razgovor sa autorima predstave Ona se budi

učestvuju: Uroš Jovanović, Branka Zgonjanin i Aleksandra Bjelajac
razgovor vodile: Nataša Tepavčević, Tanja Rakić i Ana Isaković

Forum: Na početku predstave plesačica, predstavljajući se u muškom rodu (Ja sam ljubavnik, Don Kihot, vagubund...Eto to sam ja...) priprema početnu poziciju za borbu. Jedina mogućnost opstajanja individuuma žene je u preuzimanju muškog identiteta. Najavljena kao fajtfras, supersonično-titanski-mega-ultra-fantastični duel, prostor na sceni je virtuelni ring unutar koga se odvija nadmetanje fizičkom snagom, kao bazičnim označiteljem muške moći. Na koji pogled ste se u ovoj predstavi fokusirali? Da li je to fantazmatski pogled žene, odnosmo pogled žene ka željenom objektu pojavnosti (po pitanju emancipovanog subjekta) ili je to ipak muški pogled usmeren ka jednoj željenoj poziciji žene? Koliko se može pričati o dekonstrukciji muškog pogleda, s obzirom na pokretanje pitanja o emancipatorskom aktivizmu žene i povremenoj telesnoj fetišizaciji objekta koja pripada u većini slučajeva muškoj percepciji?

Uroš Jovanović: Žene su moj fetiš. Uzmemo li ženeske likove u onom što sam u pozorištu radio siguran sam da one sve liče jedna na drugu. Ovo je projakat koji je rađen bez novca za bilo šta, od bilo koga, i pošto smatram svojim zadatakom da stvorim situacije za svoje igrače u kojima će oni izraziti svoju ličnost i umeće, tako sam i ovoga puta čino. Samo sam u ovom navratu iz zahvanosti prema njima želeo da im olakšam proces donoseći im više gotova rešenje nego li zagoneteke. Možda je zato strip žena ovde žena jača nego ikad.

Branka Zgonjanin: Nažalost, kako ja vidim stvari, mi uopšte nismo razmišljali ni u jednom od ovih pravaca. Nismo se fokusirali ni na čiji pogled. Naravno, u radu smo imali konstantni profesionalni pogled od spolja i to je bio pogled reditelja Uroša Jovanovića. Iako je u radu prisutno autorstvo sve troje (Bjelajac/Zgonjanin/Jovanović), umetnički senzibilitet reditelja izašao je u prvi plan svesnom odlukom izvođačica. Meni lično je bilo jako zanimljivo da otkrivam senzibilitet Uroša Jovanovića sledeći njegove genijalne „stripske“ zadatke.

Mislim da su sva ova pitanja koja ste postavili spoljašnja i da nemaju nikakve veze sa načinom na koji je nastajala predstava koju ste gledali. Ona nameću jedan određeni diskurs koji u našem radu nije imao nikakvog značaja. Naknadno on može biti zanimljiv kao jedno od potencijalnih tumačenja predstave, ali mi smo u ovom radu imali neka druga posla.

Što se tiče samog početka predstave, to je pesma Radeta Drainca „Rade Drainac“. Pesma sažima neke ideje i stavove koji, po meni, definišu lik koji sam igrala („Buntovnica“). A znala sam da je i Sonja Savić cenila Drainca. Zato sam je izabrala. Drainac je pisao u muškom rodu, pa sam je takvu govorila. Jednostavno je...


Forum: Osnovni postupak kojim je ostvarena koreografska dinamika jeste sučeljenost performerki. Njihova opozitnost je višestruka, a metaforičnost njihove komunikacije može se tumačiti kao rascep ličnosti koja se ne može odrediti prema društvenim ulogama. Telo je ovde poslužilo kao medij za prenošenje unutarnjih lomova. Koja je bila vaša polazna ideja?

UJ: Polazna ideja je upravo taj lom. Izjava Sonje Savić kao simbola ženskog buntovništva da je želela da se uda i da rađa decu i njena tragična sudbina da kao anđeo gradskog života bude sahranjena na seoskom groblju.

BZ: Ovo pitanje je pre svega pitanje za reditelja jer je reditelj doneo gotov sistem rada kroz koji nas je vodio u kreativnom procesu.
Ali ono što ja vidim za polazište rada na ovoj predstavi jeste unutrašnja rascepljenost unutar jednog karaktera, čija je osnovna inspiracija bila Sonja Savić. Da, telo je poslužilo kao medij unutrašnjih lomova, a dve performerke kao eksteriornost sukoba dva aspekta jedne ličnosti, koji nikad nisu crno-beli, ali ipak imaju svoj integritet.

Forum: Plesni performans Ona se budi možemo «čitati» kao genezu žene u modernom društvu, pri čemu opšta mesta u identifikaciji rodnog identiteta (visoke potpetice, karmin) deluju kao dvostruki označitelji – unutarnja promena ne dovodi do promene pojavnosti, odnosno imidža, već i nasilno prihvatanje ženskih fetiša na neki način dovodi do promene unutrašnjeg bića. Šta ste hteli da postignete ovim poigravanjem sa klišeiziranim elementima? Zašto je prihvatanje istih prikazano kao bolno iskustvo, gotovo kao neka vrsta moderne inicijacije? Da li ste imale nameru da na taj način postavite ženu u širi društveni kontekst?

UJ: Sukob je meni nasilno unešen u krvotok, ja ga samo scenski oživljavam. To je borba. Svaki borac ima svoja sredstva. Posmatrao sam godinama kako je nekim ženama teško da budu ženstvene, i kako su neke zarad zdravstvenog osiguranja i platne kartice bacale u đubre svoje idealističke ideje. Sigurno je da me je to snažno fasciniralo i opteretilo.

BZ: Originalno, odakle smo krenuli u kreativnom procesu, ova dva lika, ili dva aspekta jednog lika, zapravo pripadaju dvema različitim ali i suprostavljenim društvenim grupacijama. Pre svega je to sukob stilova i društvenih vrednosti. U tom smislu, naravno da je bolno kada „seljanka“ pokuša da „rokerku“ preobrazi po svojim kriterijumima. Mi smo se više poigravali sa stereotipima i koristili ih da bi izrazili dublji unutrašnji sukob.
Zapravo sukob na nivou ličnosti, na nivou ličnih opredeljenja koja kao takva nisu usklađena.


Forum: Da li su se istraživanja koja se tiču narativa, ako se o narativu u predstavi Ona se Budi uopšte može govoriti, ticala rodnih studija, odnosno da li su za fokus imala stereotipiziranje rodnih uloga? Postoji li u tom smislu kritička refleksija u odnosu na ideološki model, odnosno njegovu reprezentaciju žene sa Balkana, Srbije, 2009? Možemo li razgovarati o reprezentaciji roda u kulturološkom (lokalnom) kontekstu?

UJ: Predstava je narativna mnogo više nego što je to vidljivo okom gleadoca. Ja sam se fokusiro na Sonju Savić, muziku Šarla i Katarene 2, to je bio svet koji sam pokušao da osetim. Sudbina Sonje Savić kao umetnikog bića – nisam ulazio u njeno privatno biće – zapravo je paradigma žene u Srbiji, ali isto tako i umentika koji nema 'leba da jede i mora da radi za Dž, bio on muškarac ili devojčica, isti kurac.

BZ: NE.

Forum: Kako biste objasnili čin bacanja bidermajera? Kakvo je značenje ovog gesta?

UJ: Bidermajer je san svake žene. Što pre ona to shvati to bolje za nju. Možda je najbolje već sa 16.

BZ: U ovoj sceni osnovni sukob je u ženi „buntovnici“, ili kako smo je radno zvali „Crna Sonja“, koja umno ne želi da ima ništa sa ovim zastarelim obredom (venčanje) ali njeno telo užasno želi To. I ceo njen sukob je između uma i tela. „Bela Sonja“ je zapravo samo maltretira i hrani se njenom slabošću. I kada „Crna“ ipak pobedi „Belu“, po meni ona pobeđuje i samu sebe i spremna je da raščisti stvar do kraja. Čin bacanja bidermajera simbolički izražava upravo taj kraj.
Sad tu ima još jedan mali detalj, što ja bacam taj bidermajer kao Molotovljev koktel.
To je moj mali omaž anarhizmu i nekim aktuelnim dešavanjima u svetu, i za mene je to vrlo bitan metaplan ove scene.

Forum: Šta za vas znače lingvističke konstrukcije udavača i buntovnice, kakve društveno-političke norme uspostavljaju ove kategorije?

UJ: Žene su viša bića, i ja stvarno o njima znam malo, ali mi je nešto drugo bilo na pameti. Danas je u Srbiji smešno živeti za neku ideju. Kataklizma našeg društava dovela je do izjednačavanja pojma doslednosti i ekstremizma. Biti nečemu dosledan znači biti tradicionali ekstremista. Pa, onda je dilema bez veze, može se biti i udavača i buntovnica u isti mah. Ja sam mišljenja, možda staromodnog, da svaki izbor nosi sa sobom određene posledice. Ja sam odlučio da budem buntovnica, a ne udavača. Zato je moja umetnost buntovnička, a ne udavačka i zato hvala mojim roditeljima.


BZ: Ove lingvističke konstrukcije su opet maslo reditelja, ali moram priznati da su one poprilično jasne. Zar ne? Dobro se zna šta je udavača u našoj kulturi i tekovine koje tradicije ona nosi, a takođe je jasno da buntovnica pripada onom drugom urbanom, „emancipovanom“ društvenom sloju. I opet to je u vezi sa onim što sam već rekla da je u pitanju odnos dva društvena sloja, dva stila, dve potkulture. Ova dva sloja su možda u najvećoj meri bila vidljiva i suprostavljana devedesetih kada je zlatna epoha new wave-a i
svega onoga što je glorifikovala i čemu je pripadala Sonja Savić, konačno bila poražena.


Forum: Predstava je u prvoj rundi »posvećena Sonji Savić«. Ujedno je i posvećena »ženama koje se spremaju za udaju?« Koji je fokus – usmerenost pogleda bio primarni? Ako je primarni bio ka Sonji Savić, iako niste imali u planu učitavanje feminističkog diskursa, koje ste još referente koristili koji bi se odnosili na Sonju Savić?

UJ: Tragična smrt S.S. bio je umetnički okidač za nastajanje ovog materijala. Pošto nisam poznavo Sonju, a opet sam snažno osećao svaki njenu misao koju sam mogao da čujem na televiziji ili kompjuteru, imao sam potrebu da sebe i igrače nekako zaštitim od tog titanijumski jakog materijala. Zbog toga je i u komunikaciji smanjena zapravo prava količini povezanosti sa umetnicom. Svi zadaci koje su igrači dobijali u nekoj su vezi sa biografijom S.S. Način na koji ja stvaram te zadatke? Nisam siguran da sam spremena da o tome javno govorim. Koga to interesuje moraće da radi sa mnom ili da mi kupi nešto slatko.

BZ: Ta cela najava je marketinški potez, i o tome nema puno da se kaže.
A što se tiče Sonje Savić, sav fokus je u početku bio na njoj, svi materijali su pravljeni inspirisani njenom pojavom, njenim stavovima, svime što smo mogli pročitati iz intervjua, videti na you tubu-u, u filmovima... Nismo ulazili dublje u istraživanje o njenom ličnom životu, iako smo imali brojne žive izvore, jer nismo želeli da stvaramo dokumentarističku predstavu, već umetnički rad. Na kraju rada Sonja je morala biti zaboravljena, ali je ona proveljavala iz svega što se dešavalo na sceni, jer smo mi bili natopljeni raznim njenim aspektima. Reditelj je kao inspiraciju za mnoge scene koristio stihove iz pesama Šarla Akrobate i EKV-a, koji su se pokazali kao vrlo zanimljivi izvor za scensko stvaranje.

Forum: Da li prihvatanje i odbacivanje atributa ženstvenosti ima veze sa različitim ulogama Sonje Savić (mislim, pre svega, na one u kojima je odbacivala ženski identitet)?

UJ: Naravno, ja jadan sa ovim pilećim mozgom uspeo sam da detektujem samo dva lika ili uloge. Mišljenja sam da ih je Sonja imala na stotine. Umela je da bude i seski i grozna u isti mah. Kraljica groteske.


BZ: Ne, više ima veze sa njenim ličnim životom kako smo mogli saznati na osnovu intervjua.

Forum: Ona se budi je preuzet naziv pesme Šarla Akrobate, postoji li veza između dokumentarnog filma o pomenutom muzičaru koji je pravila Sonja Savić, s obzirom da je njoj u čast igrana predstava?

UJ: Voleo bih da nekad u svom radu na sceni napravim nešto toliko brzo i snažno kao Vdov udar.

BZ: Ne direktna. Imanentna, možda...

Želim još da kažem da je ova predstava rađena u jednoj vrlo određenoj poetici. Ona je nabijena značenjem i svaki naš odgovor o značenju bi umanjivao njeno dejstvo. U tom smislu radije bih vam odgovarala na pitanja o tome kako je predstava pravljena i kako smo dolazili do stvari. Jer na kraju krajeva, predstavu nismo pravili sa početnom idejom o značenju, već je značenje proizilazilo iz konkretnog, najviše fizičkog, rada na scenama i scenosledu koji je ponuđen od strane reditelja.