Forum za kritiku izvođačkih umetnosti: (Po)Etika Andrása Urbána: „Turbo paradiso“

Neke ključne reči

Pozoršte “Kosztolányi Dezső” u Subotici , 9. novembar, 2008.

Nacionalizam: „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma (...) To je onaj Sartrov Žil, (...) nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju (...)“ Ideje, br. 4. za 1973. (intervju), Danilo Kiš, Čas anatomije, 1978.

„Brecht – the hardcore machine“ – „Turbo paradiso“: Beogradska publika je imala priliku (u okviru 42. BITEF-a) da pogleda tri predstave Andrása Urbána – jednu u okviru glavnog programa i dve u „showcase-u“ – „Brecht – the hardcore machine“, „Urbi et orbi“ i „Sabirni centar“. „Turbo paradiso“ je predstava koja se upoređena sa „Brecht – the hardcore machine“, bazom, čini kao razrada i nadgradnja. Osnovni diskurs discipline i terora nad telom iz „Brecht – the..“, u „Turbo paradiso“ zamenjen je treniranjem racija i prikazivanjem strategija ojačavanja slabih i malobrojnih u multikulturalnom režimu kakav je bio prisutan u JNA (Jugoslovenska Narodna Armija). A paradoksalno upravo u impertivu multietničnosti u JNA može se naći geneza multietničkih sukoba na prostoru SFRJ. Objedinjene, ove dve predstave prave diptih telo-um – dok je akcenat, koji je u predstavi „Brecht – the...“ na ugnjetavačima i nasilnicima, u „Turbo paradiso“ prebačen na potlačene i njihovu bihevioralnost.

Vojnički sistem i strategija slabih: Likovi u predstavi su vojnici, tri žene i tri muškarca. Urbán, prikazujući njihove odnose, inteligento i promišljeno govori o anomalijama vojničkog sistema i politike koja vlada u njemu vlada. Prva scena formiranja (pumpanja) žene od plasike ukazuje na represivni sistem u okviru vojničke egzistencije, u kome kontrola nad nagonima procesom potiskivanja stvara potrebu za seksualnim surogatima. Istu funkciju ima i plastična ovca, oko koje nastaje spor između tri vojnika. Ovca postaje „dragana“ oko koje se otimaju vojnici. U jednom puritanskom režimu ono što se potiskuje pojavljuje se kao predmet želje. To nam dokazuje i druga scena. Naime, dva muška tela igraju „igru uživanja“. Dok jedan vojnik sedi na stolici, drugi ga masira, daje mu instrukcije na koji način da dodiruje njegovo telo. Dok uživaju, prisećaju se događaja silovanja i ubistva žene. Po završenoj „seansi“, zamenjuju mesta, drugi vojnik daje instrukcije: „opsuj me, opsuj mi majku mađarsku, ne glumataj, lepo me opsuj“. Na takav način – „muški“, kako to vojska inače zahteva – onaj ko je drugačiji, metodom „čeličenja“, navikava se na moguće napade zbog različitosti.

PoEtika: Kontrast naglim i dinimičnim smenama scena čine dva lagana prelaza. Prvi je koreografski postupak u sceni kada grupa vojnika od koraka koji predstavlja marširanje, postepeno pravi prelaz u nacionalnu igru, kolo. Na delu je vešt način da se koreografskim elementima preispitaju ideološke, etničke i nacionalne intoniranosti. Urbán kao da nas nagoni na razmišljanje, preispituje. Da li je folklor, kod nas i u svetu, antropološka pojava, ili je samo prateći element i podrška nacionalističke ideologije? Da li je pak, folklor kao antropološki fenomen preuzet, prisvojen i iskorišćen u službu nacionalističkih struja? Scena se naglo prekida kada jedan od vojnika izjavi da mu je „dosta tog folklora“. Drugi, isto tako specifičan, postepeni prelaz dešava se u sceni sa plastičnom ovcom (iz sexy shop-a) i vojnicima. Odbrana seksualnog fetiša postiže se onomatopejom. Izlive mržnje i pretnje vojnici pokazju oponašajući zvuk automata, mitraljeza i pištolja dok se „paljba“ ta-ta-ta-ta postepeno pretvara u nemačku varijantu pesme „Po šumama i gorama“.

Etika: (grč. ēthos običaj, ētgikē) fil. deo filozofije koji proučava i procenjuje moralne vrednosti (šta je dobro ili šta je rđavo, šta treba da bude ili šta ne treba da bude), poreklo i načelo moralnosti (još se zove: moralna filozofija, praktična filozofija, nauka o moralu); hrišćanska etika nauka o moralu osnovana na hrišćanskim dogmama; senzualna etika shvatanje po kojem je dobro ono što se čulom opažaju pokaže kao takvo: radost trenutka. [?]

Danilo Kiš, 1972: objavljena knjiga eseja Po-etika; 1974:Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

Šovinizam: Ova predstava obrađuje i odnos (muškog) šovinizma i nacizma. Upečatljiva scena tri nage, sliovane žene, frontalno okrenute ka publici, sa brehtovskom distancom pričaju svoju priču. Jednu su silovali prijatelji njenog muža, dok je on sedeo u susednoj sobi. Isprovocirala ih je željom da ode iz grada u kome se spremao napad na ljude koji su drugačijeg nacionalnog porekla. Nije želela da učestvuje u programu koji proklamuje nacionalnu isključivost. Drugu su silovali na očigled deteta, koje su kasnije ubili, što je potvrđeno samo múkom – jer je takav bol van jezika, ne da se izgovoriti. Treća je bila strankinja u gradu, koja je gledala mučenje komšije. Kasnije su i nju našli.

Čovek-svinja: Jedan čovek-vojnik ima želju da postane svinja. Moli drugog vojnika da namesti njegovo telo kako bi po položaju podsećalo na svinju, kakvu grimasu treba da napravi i kakve zvukove da proizovdi. Prilazi drugom vojniku koji leži na podu, počinje da ga njuši, i polako grize deo po deo tela. Svinje mogu pojesti leš čoveka i ukloniti sve tragove, kao da nije ni postojao. Možda Borisu Davidoviču grobnica i nije bila potrebna?

Strah: „Bojim se da će u prodavnici pomisliti da kradem.“ Bojim se da mi nećeš verovati ono što govorim. Plašim se da će mi se na ulici zavrteti u glavi i niko neće hteti da pritekne u pomoć. Strah me je da će mi se pojaviti strah. Bojim se da ću naslediti poličisticne bubrege od oca i biti vezana za mašinu, tri puta nedeljno po četiri sata, da će mi od njenog rada zavisiti život. Bojim se da će on umreti, a on je ja. Bojim se da ćeš saznati da sam nešto što ne očekuješ da budem. Plašim se da neće više proizvoditi „Kaffućino“, mlečni proizvod sa kafom. Plašim se da će umreti deka koji predstavlja daktilografski zanat u emisiji „Čik pogodi ko sam“; Plašim se da je on već mrtav jer je bilo davno kada sam se uplašila. Plašim se nekontrolisanosti. Plašim se da je tvoja nadmenost suviše vezana za tvoj strah – ja ne volim kada se neko boji, jer ne mogu pomoći – komunikaciju otežava tvoja nadmenost. Plašim se da ne izgledam suviše odsutno zagledan u jednu tačku, iako sam paranoično u toku događaja. Plašim se nasilja. Plašim se da ću morati da izađem iz autobusa koji se kreće. Plašim se reakcije koja ne pokazuje adekvatno moje misli. Plašim se da ću pogrešno biti protumačena. Plašim se da si mi samo surogat za ... Plašim se cenzure, autocenzure. Plašim se da nećeš pročitati do kraja. Plašim se da me ne zanima hoćeš li ogledati do kraja. (Parafraza molonoga iz predstave)

Anđeo u turbo raju: U harmsovskoj sceni dve mašine, veliki usisivači pospremaju nered: usisavaju krila (perje) anđela koje je prethodno isekao vojnik.
Publika-paradajz: Napadač-napadnuti, silovatelj-silovanA, ubica-ubijeni, mučitelj-mučeni, tlačitelj-potlačeni, manipulator-izmanipulisani, nadređen-podređen, optužitelj-optuženi... nametnute uloge i diskurzivne konstrukcije nužno zahtevaju promišljanje o položaju u kom se nalizimo i prihvatanju instrukcija koje sprovodimo, uloga koje preuzimamo, činova koje realizujemo. U finalnoj sceni, u duhu cele predstave, glumci/ice e su podelili publici paradajz i zahtevali/e da ih gađaju. Mogli ste i da odbijete učešće.

Tamara Đorđević