TLAČITELJI I ŽRTVE – ZAMENA ULOGA

TURBO PARADISO
Teatar »Kostolanji Dežo« (Kosztolányi Dezső) u Subotici kao da svojim pozicioniranjem u gradu ukazuje i na sopstvenu poetiku. Iz poluosvetljene ulice, ulazi se u još mračniji haustor, gde se okuplja, iako premijerna, odabrana publika koja ima izoštreno čulo za teatarski jezik Andraša Urbana. Kao da je Subotica Ljubiše Ristića, sa pukotinama višeznačnosti koje treba otkriti, i dalje živa. Andraš Urban je beogradskoj publici poznat sa ovogodišnjeg Bitefa gde je učestvovao sa tri predstave u glavnom i pratećem programu: »Urbi et Orbi«, »Brecht – Hardcore Machine« i »Sabirni centar«. Premijerno izvođenje predstave »Turbo paradiso« 9. novembra ujedno je i obeležilo 14 godina postojanja ovog teatra.
Svet je koncipiran militantno. Koristeći elemente Brehtovog epskog teatra, kao što su distanciranost, efekat začudnosti i zahtevanje aktivnog promišljanja i akcije od publike, Andraš Urban nastavlja da se bavi temama koje su ga opsedale i u prethodne dve predstave s kojima je učestvovao na ovogodišnjem Bitefu: mehanizam agresije, zlo i način razotokrivanja u kojem će se ogoleti jedna od mogućih istina.
Čovek u ratnoj opremi donosi na praznu scenu ispumpanu lutku iz Sex-shopa koju pumpa helijumom. Pojavnost većine stvari se kreira kroz funkcionalnost. Današnja Eva se tako stvara, vojnikova noga je na pumpi i, ponavljanjem istog gesta, radnja se obesmišljava i kreira distanciranost. Adam vodi Evu-lutku na konopcu i oni nestaju izgnani iz turbo-raja. Jedan vojnik daje tačne instrukcije drugom vojniku kako da ga muči. Odnos mučitelja i žrtve pretvara se u sado-mazohistički odnos. Na vrhuncu »užitka« uloge se smenjuju. Uništavajući bazične strukture u svetu, čovek uništava samog sebe. U sledećem trenutku fabrikovani marš se pretvara u kolo, u civilizacijsku igru čovečanstva.
Podnaslov predstave je »Omaž Danilu Kišu«. Represivni sistemi, motiv isleđivanja koji se pojavljuje i u vizuelnim naznakama upućuju na roman Danila Kiša »Grobnica za Borisa Davidoviča«. Tri žene, sedeći na stolicama samo u donjem vešu, pričaju o načinima na koje su silovane. Jednoličan ton pripovedanja, praćenje klasičnih postulata Brehtovog teatra distanciranosti glumaca od likova koje igraju deluju efektno.
Objekti porno industrije predstavljaju jedine instrumente mogućeg spasenja. Seksualno uzbuđenje, ne samo da danas postaje jedino moguće zadovoljenje već se ono pojavljuje i u obliku surogata. Referencom na hrišćanski diskurs, Andraš Urban ukazuje na nemogućnost čovekovog samopronalaženja. Jedini oblik spasenja je samozadovoljavanje. Nemogućnost komunikacije stvara bizarne surogate. Jedino glasovna simulacija pucnja stvara pesmu. Opisivanje orgazma, prerasta u histeričnu dreku. Postojanje Bajke (U Snežanu je preobučen muškarac) (ni)je moguće. Marš pretvoren u kolo i sadomazohistička igra se smenjuju. Žrtve uživaju u sopstvenom poniženju pretvarajući se čak jednog trenutka i u svinje. Poniženi uživaju u svojoj nemoći, da bi ubrzo preuzeli ulogu tlačitelja.
Poluge iščašenog sveta funkcionišu tempom koji dostiže takvo ubrzanje da postojanje mogućeg identiteta iščezava. Anđeo koji dolazi među ljude ostaje bez krila, a perje ljudi usisaju. Konstrukcije post-modernog vremena ponekad preuzimaju dijabolično naličje.
Kada pomislite da je »pad anđela« kraj predstave, glumci se umešaju u publiku deleći joj paradajz, davajući tačne instrukcije za gađanje glumaca. Stavljajući publiku u ulogu dominatnog tlačitelja koji sa osmehom na licu gađa glumce, Urban ogoljava mehanizme po kojima i mali podsticaj budi ono najanimalnije u čoveku. Pojedinci su pokušavalii da ostanu po strani. Ipak, gledajući preostali paradajz u činiji koja im se pruža, osetili su čežnju da ga upotrebe.
Prostor za predah ne postoji. Urban skida sloj po sloj čovekove egzistencije do potpune samoironije, ogoljenosti. I ne sme da postoji bilo kakav prostor gde se možete sakriti od regrutacije i izbeći neminovnost od kreiranja vaše ličnosti diskursima vladajućeg sisitema. Možda neka bomba pored vas upravo otkucava.
Ana Isaković