NEPOSTOJEĆA REMINISCENCIJA

“Signali i simboli uvek se tumače na rizik kako perfomera tako i gledaoca”. Publika na galeriji velike sale Studentskog kulturnog centra 1. oktobra u 20 časova bila je u položaju distanciranog svedoka Da li je je to generalno stanje posmatrača danas? Distancirani svedok sve češće rezignirano stoji pred medijskom slikom koja prezentuje ljudsku destruktivnost i destruirane objekte kao multiplicirane kolaže čija se slika anulira i postaje irilevantan objekat usled ponavljane.
Gabrijel Savić Ra i Nela Antonović stoje na uzvišenoj platformi, usred simbola za beskonačno od belog praha. U infantilnoj veri, oni stoje čisti, beli i nevini. Da li je moguće ovde i sada, u ovoj zemlji i svetu stajati nevin? Vezani gazom za balkon galerije, oni, se igraju paradoksom. Život i osvešćivanje mogu biti pogubni po nas, ono što se smatra jedinim putem spasenja dovodi do masovnog uništenja. Pokušaj Gabrijela Savića da izvede performans “Disanje-hodanje-dodir" u Domu kulture Studentski grad jula ove godine, završio se napadom iz ‘publike’. Tokom performansa, četiri mladića, koji su se predstavili kao članovi pokreta 'Obraz', izašli su na scenu, šutirali mikrofon, gurali umetnika i prisutne i pretili u cilju sklanjanja ‘nepodobnih’ iz društva.
Ritualno uzimanje vina, dok kleče okrenuti jedno prema drugom, završava se pljuvanjem. Jedno drugog prskaju vinom, u religiozmom diskursu – krvlju (Isusovom). Javnost siše vašu i našu krv. Jedni drugima uzimamo život, dok se komunikacija svodi na pljuvanje. To je ono što ovaj performans problematizuje. Odatle i gaza, kao veštački uspostavljena relacija i spoj sa publikom.
Na kraju performansa, Nela Antonović na leđima Gabrijela Savića ispisuje žiletom ‘THE END’. Performans sedamdesetih godina javlja se kao pobuna protv aktuelnih disciplinarnih podela domenu likovnih i vizuelnih umetnosti, kao nad- ili post-disciplina kojom se izražava neslaganje sa vladajućim političkim pojavama i problematizuju socijalni fenomeni. Reminiscencija sedamdesetih se ovde javlja sa ‘greškom’. Dakle, ukoliko se želi problematizovati komunikacija, potrebno je postaviti današnju publiku u aktivan položaj – samo konstatovanje da komunikacija ne postoji ne doprinosi da se ona uspostavi – a to se iščitavalo u tretmanu, mestu i ulozi publike u performansu Big Bang Belgrade.
S druge strane, postavlja se pitanje kakav značaj u savremenom kontekstu ima ispisivanje reči THE END na ledjima performera. Da li je autor hteo da ukaže na obezvređivanje uništivanja tela, koje je izgubilo značaj vraćajući nas u vreme kada su Gina Pane i ostali performeri koristili ovakve strategije, ili je to novo prikazivanje, sada medijski posredovanog tela, preko hladnog ekrana, u sukobu i relaciji sa živim, osećajnim i povređenim telom.
Performans Big Bang Belgrade je, ipak, i definitivno poziv na osvešćivanje. Mada bi malo više konkretnosti u izvršavanju radnji a manje teatralizacije proizvelo izoštreniju problematizaciju. Ili je pak teatralizacija bila ironičan pogled na “dostojanstvo” sa kojim ljudi danas međusobno napadaju, čak i ponoseći se time.

Ana Isaković