Kritiku za predstavu “Ili ili” sam koncipirala i sprovela kroz formu autointervjua. Koristila sam pitanja koja smo (u okviru grupe KKH – Kritika Koja Hoda) formulisali za okrugli sto sa autorkama ove predstave. Takođe sam odgovarala na pitanja koja su autorke predstave uputile publici. Nezahavalan položaj onoga ko piše kritiku u kontekstu TkH Foruma za izvođačke umetnosti sadržan je u nekoj vrsti izjave da je u pitanju „podrška“ nezavisnoj sceni. Automatski tu postoji jedno obećanje koje – ukoliko se onaj ko analizira, negativno kritički izjasni po pitanju nekog projkta, predstave ili izvođenja – biva iznevreno. Ovu kritiku ne treba shvatiti tako. Biram da istražim, obrazložim i argumentujem.
1. U pripremnom razgovoru za okrugli sto Jelena Vuksanović je pomenula Grotovskog kao važnu referencu u radu. Koje je nasleđe Grotovskog koje POD teatar koristi u radu, na koji način se sprovodi u praksu i gde se to očitava i u izvedbi?
“Ili ili” je jedina predstava POD teatra koju sam gledala, tako da ću govoriti samo o njoj. Neophodno da se spomenu osnovne poetičke odlike pozorišta koje je uspostavio Ježi Grotovski. Grotovski je poznat po konceptu takozvanog siromašnog pozorišta kojeg karakteriše težnja ka autonomiji pozorišta u smislu odupiranja od interdisciplinarnih tendencija, odnosno od hibridnog pristupa. Po Grotovskom, pozorište jedino zadržava integritet ukoliko ostane indiferentno u odnosu na druge medije, ogoli se do modernističke “nesvodivosti” medija – a to su izvodjači/ice/glumci/ce i publika – i zadrži samo te specifičnosti bez kojih teatar, po ovom autoru, ne može da postoji. Zato se njegova istraživanja usmeravaju na „ličnu i kompozicionu tehniku glumca“, „sazrevanje“ glumca i „ogoljavanje njegove intime“, putem koje se on „potpuno daje“. Ovi elementi, odnosno promišljanja o autononmiji pozorišta, su doveli do funkcionalizacije scenske „arhitektonike“ u cilju poentiranja na relaciji glumci/e-posmatrači/ce. U radu, sa glumcima, koje on naziva „svetim“ istražuje tehniku glume, glasa i pokreta... Ove vežbe Grotovski je sprovodio na laboratorijskim seansama sa glumcima, kroz „samoseciranje“ koje će ih dovesti do života kao tavkvog. Predstava „Ili ili“ ima i nema dodirnih tačaka sa ovakvom poetičkom postavkom. Načinu izvođenja glumačkih partitura nije posvećena velika pažnja, iako su autorke u razgovoru istakle da je upravo to njihova veza sa Grotovskim. U predstavi „Ili ili“ gluma se sprovodi kroz naivnu psihologizaciju, neku vrstu simulacije bez usavršavanja glumačke tehnike, seciranja koje će dovesti, do neke životne spoznaje. Muzika, s obzirom na kabaretsku i TV formu čini dobar deo background-a, a u nekim scenama i prvi plan. Kostimi su raznovrsni – od radničkih uniformi, preko smokinga, do casual varijanti. Za razliku od Grotovskog koji je smatrao da će dotaći život glumačkom tehnikom, putem koje se glumac potpuno daje, doticanje života u predstavi „Ili ili“ je pokušano tematikom. Teme poput smrti, prijateljstva, čednosti, komunikacije su generisane kroz fokus na licemerje. Scenografija je ogoljena samo u tačkama „misterija“. Ona je takva više sa razlogom da bi pravila diferencijaciju back stage naracije koja je mimetički integrisana unutar prikazanog događaja, a ne kao element promišljanja autonomije umetnosti, po logici Grotovskog. Predastava „Ili ili“ ima formu televizijske emisije i koristi elemente kabaretskog izvođenja, što se suprotstavlja stavu Grotovskovom, ali je zajednički kritički stav, koji autorke interno iznose o Televiziji kao mediju. Taj stav o novomedijskim pojavama, televiziji i aktuelnim emisijama autorke su jasno iznele na okruglom stolu. Dakle, težnja za „životnom istinom“ koja se otelotvoruje u delu prisutna je i kod Grotovskog, i u ovoj predstavi, ali na različitim razinama. Kod Grotovskog u metodi rada, a u predstavi „Ili ili“ na nivou tematskih sekvenci i scensko-topografskih razlikovanja. Zajedničko je i to što se život upliće i prikazuje preko koncepta mimezisa, odnosno oponašanja i podražavanja života. Tu autori veruju da umetničko delo/izvođenje odslik-ava njihova stanja, razmišljanja, egzistenciju, bistvo i da putem njega (dela) mi spoznajemo sebe bistvujući sa njim, u hajdegerovskom smislu. Ovde je pretpostavljen jedan smer „iznutra ka spolja“, koji je kritikovan i prevaziđen u poslednjim decenijama u kritičkoj teoriji, koja se zalaže za preispitivanje smera „spolja ka unutra“, tačnije od spoljnog sveta ka konstrukcijama umetnika, subjekta, bića, individue, tela. Ili – umetnik nije u položaju da čita svet i prepričava ga, već svet njega piše i omogućava po utvrđenim propozicijama koje se razlikuju od vremena do vremena, od ideologije do ideologije, od pozicije do pozicije, od doktrine do doktrine.
2. Koje literarne, umetničke, neumetničke reference se detektuju u predstavi? Da li postoje direktni citati i omaži u izvedbi?
U predstavi ima dosta citata – od pisama koje je Rilke pisao, do recitovanja nekih muzičkih hitova sa kraja 60ih godina (Elvis Prisli, Suspicious Mind, 1969). Ono što je diskutabilno u izboru referenci i pozivanju na određene autore (Hajdegera, Aristotela, Platona…), jeste filozofsko-teorijska atmosfera takozvanog pozitivističkog pristupa u kombinaciji sa egzistencijalističkim pitanjima i prethodno pomenutim mimetičkim pristupom u izvedbi, koji ni po kom osnovu ne dotiče život u njegovoj doslovnosti ili materijalnosti. U info materijalu predstave autori pišu: “Fokus procesa rada bio je na izučavanju značaja postojanja Vizije života za Umetnika i za čoveka.“, „Kojom bi to jednom rečju iskazali šta je za nas život; Opasnost? Borba? Patnja? Kompromis? Zabuna? Poraz? Mogućnost? Senka? Pokajanje? Iskušenje?“, „Ko god da krene u avanturu života osetiće njegovu gorčinu, njegove paradokse, nepravde, zbunjenosti, neizvesnosti, momente istinske sreće, surovosti, izgubljenosti.“ Pitanja značaja i smisla života nas vode do egzstencijalizma i Hajdgera. Ovde se konstatuje patnja, bol, poraz, životne nepravde, a istraživanje ostaje na površini. Ne postavlja se pitanje kako se grade istine, kako smo građeni istinama i zašto ih nazivamo istinama, već se one „netaknute“ prikazuju odražavajući ljudsku dramu – i to je egzistencijalizam. Ničeovski pred-egzistencijalizam srećemo u pristupu i pokušaju pojavnosti blasfemije smrti, prijateljstva i drugih tema, ali se ne odlazi dalje od suve Ničeove konstatacije da je Bog mrtav. Ostajemo uskraćeni za stav šta, ko i kako živi i gde su razlozi takvog življenja .
Kakva je uloga ironije
Čini mi se da je ironija u ovoj predstavi u službi kritike licemerja. Ono što je sumnjivo jeste ironoičan ton u generalizacijama uzglobljenih u temama, odnosno “mistrijama” smrti, života, komunikacije, čednosti, prijateljstva, kako ih autorke nazivaju. Jedna od glumica izjavljuje: “Hajdemo na groblje da vidimo sve te licemerne ljude kako plaču.” Ili u kontekstu prijateljstva: “Moramo računati na dobit po uloženom radu”. Za razliku od ovih krajnosti, mesto gde je u pravom momentu upotrebljena duhovita ironija je pitanje rodnih stereotipa koje su zastupljene, posebno u unutrašnosti naše zemlje. Reč je o sceni u kojoj babica kaže trudnicama da ako nemaju sreće rodiće žensko dete. I upravo ovde je slavno uveden sociološki (spoljni) momenat delovanja misterije putem viševekovne matrice. Prikazano je kako “misterizni” mitološki sistem funkcioniše unutar jezika i sve to sa čvrstom ironičnom intonacijom. To je mesto u kome se uzglobljava i ujedinjuje životni kontekst sa predstavom.
3. Kakav je odnos glumca prema publici u predstavi “Ili Ili”? U kakvu vrstu interakcije oni stupaju sa gledaocima, gledateljkama?
Glumci/ice postavljaju pitanja publici. Jedno od njih je “Da li je život dobar ili loš?”. Publika ima zastavice na kojima, sa jedne strane piše “Da”, sa druge “Ne”, i onda njima (zastavama) mlate. Druga vrsta interakcije je nešto što bih mogla nazvati unutrašnjim “osvešćivanjem” publike. Kritičar, koji piše pisma jednoj od glumica postavlja pitanja i upućuje: “Udubite se u sebe”, “Treba upoznati sebe”, “ Da li dajete sebe onome što radite.” Na taj način, pokušano je “osvešćivanje” publike. Na kraju izvođenja, podeljene su nam plave koverte. U njima je otkucano pismo R. M. Rilkea pisano mladom pesniku Kapusu. Prepiska je trajala od 1903–1908. godine. Na kraju citata, odnosno prepiske autori su dodali pitanje: “Da li vi delite sa nekim svoje sumnje, želje, nadanja…?” Ovo je pomalo stereotipna floskula u obraćanju publici. A otvara se i pitanje aktuelnosti – ono što je mučilo Rilkea 1908. godine, pitanje je da li muči i savremenike 2008. Ne postavlja se pitanje gde su razlozi našeg otuđenja, ako oni uopšte postoje, i ne traže se argumenti u spoljnom svetu za takvu konstataciju. Možda razlog za ovu nedorečenost treba tražiti u metologiji rada koju autorke opisuju: “Imali smo jedan proces u kome smo izučavali dosta Rilkea, život, delo, zašto, kako...” I ovo je ključna pozitivistička metoda, koja odvlači pogled sa konteksta naših života, ide ka hermetičnom “unutra”. Slična participativnost posetilaca/teljki je danas postala formula, matrica u obraćanju i koketiranju sa publikom, srećemo je i u mainstream izvođenjima. Međutim, ono što je dragoceno u načinu rada ovog pozorišta, a što se nije nažalost desilo u ovom izvođenju, je komunikacija koju ova trupa ostvaruje sa publikom posle predstave. I upravo tu nalazim i sagledavam pozorište, izvođenje, predstavu i alternativnu tendenciju.
Da li su u predstavi korišćene neke tehnike iz tradicionalnog, mainstream pozorišta?
Da, u predstavi su korišćeni tradicionalni modeli, dok alternativne ne nalazim. To se može iščitati i u prethodnim odgovorima. Alternativne nalazim posle predstave.
Još jedno mesto u izvedbi je obećavalo. U pitanju je kraj, koji je bio neizvestan i glumci/ice su se pitali/e kako da završe predstavu. Međutim, kako je i to bilo predviđeno scenariom, izmakao je život, arbitrarnost i neizvesnost, upravo iz razloga veštačkog proizveđena eksperimenta radi njega samog. Postavlja se i pitanje da li je moguće proizvesti alternativno u pozorišnom kontekstu? Neodlučnost je samo oponašala dvoumljenje, sprovodila se mimetički, oponašala “ili”. Tako je “ili ili” ostalo u formuli ili = ili, sa pitanjem kako danas možemo proizvesti ili ≠ ili. Potencijalnost u ovoj predstavi, po tom pitanju vidim u rečenici Bojana Đorđeva koji je otvarajući okrugli sto sa autorkama predstavu opisao rečima: “Kroz celu predstavu se provlači to neko pitanje, da tako kažem, široko shvaćeno etičnosti umetnosti, odnosno tog nekog trenutka kada umetnost prestaje da bude nova, kritička, kada prestaje da reaguje na okolinu i pretvara se u neku vrstu reprodukovanja onoga što publika od umetnika očekuje.” Mislim da je ovo mesto koje treba da se preispita – da li su to pitanje autori/e predstave uputili sami/e sebi, kako će dalje sa tim, a da ne ostane na nivou oponašanja “mi se pitamo”.
4. Da li ste osetili nešto drugačije tokom gledanja predstave?
Nelagodnost zbog pomisli da ova predstava, zapravo po mnogim segmentima i nije alternativna. Pojam alternativno razumem prema savremenim teoretičarima, koji alternativnom umetnošću smatraju umetnost koja je zasnovana na kritici, podrivanju i parodiranju dominantne umetnosti, kulture i ideologije datog društva i ima više sociološki, nego estetski karakter.
5. Da li je predstava izazvala neka pitanja u vama?
Da. Izazvala je neka pitanja. Jedno od njih je koliko dugo će trajati ekonomska kriza i kakve će konsekvence imati po građanstvo. I pitam se ima li alternative i gde se ona danas nalazi.
6. Da li mislite da pozorište ima smisla danas?
Zavisi od toga kakav smisao konstruiše.
0 comments:
Post a Comment