Jedna nedovršena "Knjiga lutanja" Dalije Aćin

Izvođenje dečijeg pozorišnog komada Knjiga lutanja koreografkinje Dalije Aćin, u poslednjoj nedelji novembra, prekinuto je zbog neadekvatnog ponašanja najmlađe publike. Deca su, ponesena uspostavljenom komunikacijom, ometala izvođenje, ne prihvatajući ponuđeni model ponašanja. U nemogućnosti da na zamišljeni način realizuju predstavu, izvođači su napustili scenu, ostavivši anarhičnu decu da ruše scenografiju i zbunjene roditelje.
Gest prekida predstave, na nivou praksisa, aktualizuje bazična pitanja interakcije kao teatarskog postupka. Da li je komunikacija sa publikom stroga, unapred osmišljena premisa ili je, pak, otvorena struktura bez preciznih koordinata? Ova dva opozitna rešenja ne iscrpljuju, svakako, mogućnosti interaktivnog koncepta, već predstavljaju okvir za različite pristupe.
Radikalni gest prekida predstave Knjiga lutanja korelira sa poetikom predstave, te ga ne smemo posmatrati kao izolovani, uopšteni fenomen. Pre svega, treba naglasiti da ovo poližanrovsko delo inventivno otvara novu perspektivu u komunikaciji sa decom kao ciljnom publikom. Kontakt se ostvaruje na različite načine: plesom, dodirom, verbalnim formama...
Osnovno dramaturško rešenje na specifičan način uključuje interakciju kao legitiman postupak kojim se konstruiše priča. Pripovedni tok je otvoren i fleksibilan , te se stvara iluzija da se predstava kreira u aktuelnom trenutku. Ovakva pripovedna forma motiviše decu da se uključe i kreativno angažuju. Pozorište se na ovaj način pretvara u dečiju igru u kojoj se prepliću fiktivno i realno. Kako bi se intezivirala emocija bliskosti i poverenja, glumac ostvaruje telesni kontakt sa publikom, pri čemu gubi ekskluzivnu nedodirljivu poziciju koju mu je davalo tradicionalno pozorište. Interakcija je postupak na kojem ova predstava insistira, a zbog koje, paradoksalno, biva prekinuta.
U situaciji u kojoj deca potpuno prihvataju ponuđenu igru, te aktivno učestvuju u stvaranju predstave, dolazi do iskliznuća. Interakcija narušava osmišljenu akciju, jer prelazi zadate okvire. Izvođačeve sugestije da se uspostavi minimum nužne discipline nisu shvaćene ozbiljno, jer on više nije nedodirljivi autoritet, već ravnopravni učesnik u igri. U tom kontekstu, izvođač ima alernativu da se otvori za potpunu improvizaciju mimo osmišljenog rešenja, ili da prekine izvođenje.
Odluku da se predstava prekine doneo je Damjan Kecojević intezivirajući na ovaj način dominaciju muške figure na sceni. Očigledno, ovakva podela uloga nije bila intencija autora jer su sva tri izvođača vizuelno i karakterno osmišljena kao androgina. Međutim, sama činjenica da muškarac vodi priču, a potom samoinicijativno donosi odluku da je prekine, pokreće stereotip.
Utisak nedovršenosti je na neobičan način uticao na publiku. Deca su dugo odbijala da krenu kući, očekujući povratak glumaca. Želela su nastavak igre, nastavak priče. Druga polovina predstave delovala je svojim "minus prisustvom" na svest gledalaca svih uzrasta. Ono što je intrigiralo nije bilo samo pitanje kraja, već i ponuđena mogućnost da se uzme aktivno učešće u njegovom kreiranju.
Problematizovanje ovog gesta bila je jedna od tema okruglog stola koju je organizovan u okviru TkH Foruma za kritiku izvođačkih umetnosti povodom predstave. Tom prilikom, koreografkinja Dalija Aćin je ukazala na dinamičku prirodu stvaranja predstave. Naime, ovo izvođenje je faza jednog složenog procesa u kojem se uvek iznova postavljaju pitanja i pomeraju granice. Komunikacija sa decom se ne može svesti na ustaljenu matricu, već treba prihvatiti varijetete reakcija u zavisnosti od kulturološkog i socijalnog konteksta iz kojeg dolaze.
Gest prekida, u ovom slučaju, nije rigidan čin koji pretenduje na autokratski položaj glumca, već je svojevrsno suočavanje sa nepredvidivim mogućnostima interakcije. U tom smislu, ovo nezavršeno izvođenje predstavlja deo istraživanja u kojem se traga za pravim modusom komunikacije sa decom.

Tanja Rakić